Кога за директора „Железнице”?  Милана Бека, наравно. Влада тражи кандидата а он хоће. Зашто да не?

Небитан је сад онај циркус који је почетком месеца направио одбор „Железница”, који је за неколико сати именовао и опозвао новог генералног директора – људи смо, шта сад. Као што је сасвим небитно и то какав је био стари директор – колико је тартуфа појео на наш рачун, или, колико је тунела до Врчина направио за своју фамилију. Нити је важно расправљати о томе ко га је ту уопште и поставио.

Битна су два питања: откуд тајкуни у српском јавним предузећима и друго – на шта ће тај нови циркус да личи?

На прво питање одговор знамо (овде га стављам због историјског памћења) – лично их позвао премијер. Отворен позив, изазов, такорећи. На који је једини одговорио Милан Беко: „ ... Нисам могао да одбијем понуду премијера Вучића. Као неко ко је толико указивао на проблеме у којима се налази српско друштво и економија, био бих крајње непоштен према себи када бих овакву понуду одбио”.

Што је већ фасцинантан склоп догађаја, односно прави циркус: тајкун који се кандидује због поштења и премијер који је славу стекао хапшењем Мишковића, говорећи: „Тек кад тајкуне склонимо са грбаче народа, моћи ћемо нешто да урадимо!”. А сад зове тајкуне у помоћ. Ко ће ово да распетља?

Овде је најлакше аболирати премијера, јер, као што добро знамо, грбача народа и железница нису једно те исто, те скидање са једне и постављање на другу уопште не мора да буде противречан чин. Можда је премијер Вучић то прочитао негде у списима Макса Вебера, ко би сад то знао да каже.... Много је теже аболирати тајкуна који држави дугује више од шест милиона евра неплаћеног пореза и који се сада, због поштења, оног највишег, према самом себи, кандидује на високи државни положај.

И наравно, негира да је баш толико дужан држави. Каже, у порески дуг су ми урачунали и обавезе које су застареле. То јест, каже – ја те паре никоме (више) не дугујем. Је ли то тачно, је ли то законито? Јесте. Је ли то морално? Није, одавде па до вечности!

И ту долазимо до једне битне споредне ствари која се своди на питање: Зашто је суђење Мишковићу толико траљаво прошло? Одговор је: сувише су му чисти папири. Како, чисти? Па лепо. Као и сви тајкуни, Мишковић држи паре ван земље – сви су они Кипрани, Холанђани, Италијани... И сви имају по десетак или више (повезаних) фирми, па чик да видим ко ће да уђе у траг папирима и пословима којима се баве. Круну легалитета им чува средњи и високи ниво власти српске државе, то су они који им чисте папире, или кроје законе по њиховој мери. Може и једноставније: неке законе једноставно на њих не примењују.

Већ чујем напредњачке бубњеве и запевања типа: све су то радили „жути” – што је тачно. Али, али... ово последње управо раде ти наши вајни спасиоци, народњаци!

На пример, да је Вучић заиста хтео да скине тајкуне са грбаче народа, довољно је било да држава покрене стечајни поступак – скоро да нема тајкуна који до изласка овог броја „Политике” не би банкротирао. Није тачно да би тиме земља изгубила толика радна места у тајкунским фирмама. Свакоме ко иоле размишља јасно је да су тајкунске фирме, својом нелојалном конкуренцијом, више људи оставиле без (легалног и поштено вођеног) посла него што су радних места икада отвориле. Као што су многе утерали у стечај тако што им годинама ништа нису плаћали, а после им дугови застарели, па се још тиме хвале.

Онда се народу с правом чини да је нови закон о раду неправедан, јер држава њиме сиротињи укида привилегије, док тајкунима не укида ништа, већ их још позива у фотеље важних јавних предузећа. Људе, чију пословну биографију краси чињеница да их од од банкрота дели само онај Пушкинов стих „сад зависи од ваше воље...”.

Јасан је онда и интерес тајкуна да воде српска јавна предузећа   – понуда која се не може одбити! Али, остаје нејасан интерес (и понашање) државе. Зашто у Србији не би могао да се распише конкурс, да се кандидатима зада профитни циљ, па да се од „Железнице”, губиташа, направи успешна фирма. Да се будућим директорима каже само једно: сваки губитак плаћате из џепа – и то одмах – па изволите!

Нема тог тајкуна који би се пријавио на овакав конкурс – због поштења или било чега другог. Јавили би се они који знају струку и знају легално да раде, а таквих има.

Само их нема тамо где премијер кандидате прозива по имену - и по дуговима које су оставили овом народу.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду